Novogodišnja čarolija

Da li ste se ikada pitali šta bi se desilo da Pepeljuga nije u ponoć izgubila cipelicu?
Sigurno jeste, i pitanje je sigurno bilo „Kako bi je princ pronašao?“.
Pa vidite, moje pitanje glasi drukčije, „Da li bi ona pronašla ljubav svog života?“.
Znate, ona nije znala da je baš on, Princ, ljubav njenog života. Ona je njega jednostavno srela na balu.
Pa tako sam i ja njega jednostavno srela.
Sreli smo se u vreme kada balovi nisu baš popularna mesta, u vreme kada su balske dvorane zamenjene fensi klubovima. U vreme kada je elektronska muzika zamenila dobre stare klasike, kada je mala crna haljina zamenila dugu crvenu balsku.
I vidite, mnoge stvari su se promenile, sem…
Da li verujete u ljubav na prvi pogled? Da li je to uopšte moguće?
Mislim da nije, moraju nam se pogledi još mnogo puta sresti da bih upamtila tvoje tamne oči, boje zemlje posle letnje kiše.
Sve čarolije počinju i završavaju se u ponoć. Ponoć je vreme za zaljubljene. Tada je vreme za nežne poljubce i tople zagrljaje, a mi? Mi smo se samo držali za ruke, kao deca, mada to odavno već nismo.
Bila je to jedna sasvim obična Novogodišnja noć, ili sam bar tako mislila.
Jedna sam od onih koje ne drma praznična groznica. Ne verujem u Deda Mraza, ne stavljam Novogodišnju kapu, ne palim prskalice i ne nosim crvene gaćice za Novu godinu kako bih u narednoj pronašla ljubav.
Nego, da se vratim na priču. Kao što rekoh bila je to jedna sasvim obična Novogodišnja noć, trg je vrvio od ljudi, čula se muzika iz okolnih kafića, sa bine. Polu pijani ljudi skakali su oko mene u prazničnom transu, jedva iščekujući ponoć. Ah ta čuvena ponoć. Već mi je bilo muka od tog plastičnog cmakanja, grljenja i želja.
I dok smo se gurali kroz masu osetila sam nečiju toplu ruku oko svog zgloba, dok sam skrenula pogled naši prsti su već bili upreplatani. Ruka je bila topla, a stisak tako nežan, pogled izgubljen i zbunjen. Bio je zbunjen koliko i ja. Pomešao me je sa nekim, ali mu to nije smetalo da me još koji minut drži za ruku.
Napokon smo stali i moja ruka je kliznula iz njegove, stajala sam malo dalje i posmatrala ga krajičkom oka, njegove muževne crte lica, njegove tanke usne i njegove oči koje su lutale po masi.
Iznenada me je neko prekinuo u razmišljanju, okrenula sam se zbunjena
– „Jedva sam te našla u ovoj gužvi, gde si nestala?“ nisam odgovorila, samo sam se blago osmehnula i skrenula pogled.
Krenula je žurka i prestala sam da posmatram neznanca, kad-kad bih mu samo uputila koji pogled, osmeh i to je bilo sve.
Kada je prošla ponoć, čestitala sam svima, progurala se kroz masu i otišla u svoje mirno i toplo gnezdo.
Nasula sam sebi čašu vina, približila se prozoru i posmatrala posleponoćna Novogodišnja dešavanja. Uhvatila sam sebe kako razmišljam o neznancu, pred očima mi je bio njegov pogled. Nisam se mogla setiti boje njegovih očiju, uzalud sam se trudila. Neko je spomenuo njegovo ime, ali ni njega nisam mogla da se setim. Ostaće samo jedan neznanac u Novogodišnjoj noći, otićiće iz mojih misli već sutra ujutru posle čaše vina.
Tako sam samo mislila.
Nasula sam drugu čašu kako bih u što boljem raspoloženju preživela i ovu Novu godinu, sama. I dalje sam posmatrala ulicu, u trenutku sam uhvatila sebe kako se posmatram u odrazu na prozoru i setih se, imao je tamne oči boje kafe.
1. je januar, ustala sam i jedva se oteturala do kuhinje. Ispila sam veliki gutljaj kafe, dobovalo mi je u glavi.
– „Previše vina.“ promrmljala sam.
Zavalila sam se u fotelju, kraj prozora, sve je bilo tako mirno, a pre samo par sati sve je vrvilo od ljudi. Moj lenji mačak lezao je u svojoj korpici kraj fotelje.
– „Lucifere, dodji. Dodji kod mene.“
Pogledao me je lenjo i nastavio da leži.
– „Zar si i ti umoran?“
Dok sam tako nemo posmatrala ulicu setih se Neznanca i njegovih tamnih očiju.
– „Kako da te nadjem? Kako?“
Narednih dana sam ga tražila, pitala prijatelje, istraživala na društvenim mrežama, ali sve je bilo uzalud. Od njega ni traga ni glasa. Bila sam sigurna da nije priviđenje, bio je stvaran. Sretala sam toliko momaka, ali ni jedan u toj meri nije privukao moju pažnju.
Posle dve nedelje uzaludne potrage rešila sam da ne razmišljam više o njemu. Ubeđivala sam sebe da se takve stvari dešavaju samo u filmovima i romanima.
Vratila sam se staroj, dobroj, samačkoj kolotečini.
Preokupirala sam svoje misli poslom, pa nisam ni imala vremena zaluđivati se maštanjima o slučajnom susretu i večnoj ljubavi.
Radila sam u firmi Social Media Marketing, uspešnoj brzorastućoj kompaniji. Bila sam najbolji mladi stručnjak, zbog čega sam i dobila unapređenje, pravi novogodišnji poklon. Znala sam da sa unapređenjem dolazi i više obaveza i odgovornosti, što mi je u tom trenutku trebalo.
Dobila sam svoju kancelariju, sekretaricu i auto koji nisam prihvatila. Bilo mi je draže voziti se gradskim prevozom do svog malog toplog doma. Mojim prijateljima nikada nije bilo jasno zašto živim skromno, kada mogu sebi da priuštim mnogo veći komfor, a ja sam toliko volela svoju „oazu mira“.
I ako umorna od posla, uveče sam imala toliko slobodnog vremena da razmišljam o Neznancu, nisam mogla da ga izbacim iz glave.
Te večeri sam ostala dugo budna, i ako sam ujutru morala na posao, nisam mogla da zaspim. Probudilo me je zvono telefona.
– „Gde si do sada?! Kasniš!“ odzvanjao je besan glas iz slušalice, šef. „Imaš razgovor za pola sata, nadam se da ćeš stići na vreme!“, spustio je slušalicu.
Žurno sam se spremila i sela u taksi, razmišljala sam o kakvom je razgovoru reč, znala sam da za danas nemam ništa zakazano.
Stigla sam u kancelariju,
– „O čemu se radi Kasija, kakav razgovor?“
– „Dolaze nam novi, jednom od njih bićete mentor.“
– „Kada dođe neka uđe odmah kod mene.“
Krenula sam odmah sa radom jer sam znala da ću izgubiti dosta vremena na razgovoru.
– „Gospođice, stigao je.“
– „Neka uđe, Kasija.“
Odjednom sam osetila nemir i uzbuđenje.
Otvoriše se vrata, miris muškog parfema širio se prostorijom. Podigla sam pogled i ugledala njega, mog Neznanca.
Pogledi nam se sretoše.
Znala sam da od tada više ništa neće biti isto…

Na aerodromu „Nikola Tesla“

„Sve prave ljubavi su tužne.“
Desilo se, jednom, na aerodromu „Nikola Tesla“.
Posle velike ljubavi, podigne se još veći zid, prekidaju se svi mogući kontakti i počinje zima. Svako započinje nešto novo. Novo poglavlje u svom životu. Teškim koracima koračaju napred.
Sretali su se retko, pozdrav je bio hladan, formalan, u prolazu. Glas mu više nije bio isti, topao i nežan kao lani. Savijenih glava prolazili su jedno pored drugog kao stranci. Kao da se nikada nisu upoznali, a vrlo su se dobro znali.
„Toliko ljubavi ne može stati u par redova“
Ljubav kakvu su imali teško je opisati, mislili su da nikada neće doći kraj.
Još uvek se sećala šaputanja na jastuku, njihovih ruku upletenih na minusu, klecanja njenih kolena kada joj je blizu. Kada bi zatvorila oči miris njegovog parfema bi se širio sobom, kao da je tu.
Sećala se prvog poljubca i poslednjeg zagrljala.
Posle raskida, sretala ga je retko, nisu razmenjivali poruke, nisu znali sta se dešava u životima ovog drugog. Svako je krenuo svojim putem i jurio za svojim ciljevima.
Razmisljanja odvode u prošlost, ali ti moraš da koračaš dalje.
Njen cilj je bio da ode,  da potraži svoje mesto pod suncem negde drugde. Ona je tih meseci spremala papire, za odlazak
Polako je prikupljala sve što joj je bilo potrebno, imala je radnog iskustva i želela je da potraži posao u inostranstvu. Viđala se sa drugaricama, ispijala kafe, bila sa porodicom. Želela je da što više vremena provede sa njima, jer nije znala kada će se vratiti.
On, on o tome ništa nije znao.
Ona je ćutala, o njenom odlasku je znala samo njena porodica i drugarice. I da je želeo nije mogao da sazna. Nije želela da priča o tome, samo je želela da ode, bila joj je potrebna promena. Želela je da ode iz tog grada, iz grada gde ju je sve podsećalo na njega, na njih.
Prošlo je 8 meseci od raskida, i dalje je razmišljala o njemu, nije tražila druge, a nije ni njega molila. Svako sam bira.
Prošlo je 8 meseci, početak maja, poslednjih 3 meseca nisu se ni jednom sreli, kao da nisu u istom gradu.
Imala je dogovor sa drugaricom da se nađu u gradu i da se vide pre njenog odlaska. Krajem maja se selila i sve je već bilo spremno.
Drugarica je okupila društvo jer je ona želela sa svima da se vidi, ko zna kada će se opet sresti, nije ni slutila da će doći i on. Nije ni on slutio da će ona biti tu. Svi su znali sem njih.
Sreli su se, sedeli i pričali sa ostalima, ali jedno drugom nisu uputili ni reč. Pogledi su im se kad-kad sretali.
-„Kada odlaziš?“
-„28. maja. Već sam počela da se pakujem. Avionska karta je već spremna.“ odgovorila je.
Bio je bled srce mu je ubrzano kucalo, kao da nestaje vazduha, tek tada je shvatio da i posle toliko meseci nije mu sve jedno. Znao je da je tu i nije se plašio, ali sada, sada kad odlazi?
On se 25. vraćao kući sa faksa. Živeo je u gradu kilometrima od njenog.
Naredne dve nedelje razmišljao je o njenom odlasku, dani su prolazili, a on nije izbijao iz glave datum njenog odlaska, ali nije skupio hrabrosti da joj se javi i popriča sa njom, možda poslednji put.
One je potajno želela to, ali bila je sigurna da on već ima svoj život, život u kome njoj nije mesto.
Nije znao vreme poletanja aviona i to ga je izludjivalo.
Nikada ranije nije letela avionom, plašila se. Poslednjih dana vršila je psihičke pripreme. Pozdravljala se sa svima i pakovala sitnice u kofer.
Jutro je, 28. maj, dok se vozila do aerodroma razmišljala je o poletanju i sletanju i kako da obuzda strah. Plašila se kako će sama u nepoznato. Razmišljala je i o njemu, ali o tome nije govorila. Znala je da se više neće sresti.
Jutro je, 28. maj, vozio se do aerodroma, saznao je kada je njen let i želeo je da je vidi, još jednom. Bio je odlučan, jer nikad nije kasno reći ono što ti je u srcu.
Ulazi na aerodrom, čuju se točkići kofera, ljudi se podravljaju, mimoilaze, žure i… Neko je gleda, neko njoj poznat. On. Ostala je zaleđena, gledala ga nemo. Prilazio je bojažljivo, kao da se plaši njene reakcije. Prišao je, tu je, na korak od nje. Gledala je njegove oči, sijaju kao nekada, kao nekada kada su bili zajedno. Drhtala je. Želela je da ga zagrli, snažno. Makar zadnji put. Ništa nije rekao, nežno je dodirnuo njenu ruku.
-„Smem li?“
-„Da.“ izgovorila je drhtavim glasom.
Zagrlio ju je, tako snažno, kao da ne želi više nikada da je pusti, i nije želeo.
-„Volim te, malena.“
Više nije mogla da izdrži, slomila se. Suzu krenuše da joj liju niz obraze. Grlio ju je, dugo. Jecala je u njegovom zagrljaju.
Morala je da ode.
Poljubio ju je nežno, možda poslednji put.
Smestila se u avion, i više nije razmišljala o strahu, razmišljala je o njemu. I plakala je.
Želela je da ostane u njegovom zagrljaju, zauvek, na aerodromu „Nikola Tesla“.
U toku leta razmišljala je o njemu i tiho plakala, brisala je suze sa lica kako žena pored nje ne bi primetila. U njenoj glavi to je delovalo kao daleka prošlost, kao da se to nije desilo sada, njoj. Vraćala je film u glavi opet i opet, bezbroj puta u toku leta, ali ni u jednom trenutku nije želela da se vrati.
Borila se mesecima, uložila je sve napore da što pre ode i nije želela da je trenutak slabosti poljulja. Koliko god da ga je volela, znala je koliko je patila, znala je kroz šta je sve prošla i, i nije bila spremna da opet prolazi kroz isto. Vrlo dobro ga je poznavala, znala je da je on kao vetar, promenljivog pravca. Sada je bio tu, a u drugom trenutku bi već nestao kao oblak dima.
U njemu se probudio strah od gubitka nje i zato je došao.
U glavi joj je odzvanjalo „Volim te, malena.“
Njeno telo je i dalje drhtalo.
Želela je da ostane u njegovom zagrljaju, volela ga je, posle svega, ali nije mogla da dozvoli sebi toliki rizik.
Mozda bi on bio tu, mesec, dva, tri i opet otišao, a ona bi prolazila kroz isti pakao.
„Ne koračaj istom stazom dva puta, mila.“ setila se reči svoje majke.
Vukla je svoj kofer i tražila je tablu sa svojim imenom. Gledala je u onu masu, zbunjena, uplakana, slomljena.
Neko joj je mahao, dvoumila se, nije bila sigurna, napokon je prepoznala lice mlade devojke plave kose.
Devojka, od oko tridesetak godina, plave kose i veselog lica, mahala je tablom. To je bila Eli, devojka sa kojom se upoznala preko interneta. Eli je radila u agenciji za zapošljavanje i čekala je nove radnike na aerodromu, pokupila bi ih i vodila do njihove nove adrese.
U tom trenutku Eli je bila jedina osoba koju je ona poznavala u Štutgartu.
Devojka je videla strah na njenom licu, nije joj bio prvi put da čeka i vrlo je dobro znala kako da treba sa njima.
Sele su u auto i Eli je već krenula da joj priča kako će se i šta dešavati narednih par dana, dok ne upozna grad, dala joj je njen broj telefona u slučaju da joj nešto bude potrebno. Njoj je bila potrebna samo topla kupka, želela je da bude sama, i da ljubazna Eli malo zatvori svoja blebetava usta. Bolela ju je glava od puta, aerodroma, i od Eli.
Pokazala joj je stan, bila jos malo tu i otišla (hvala Bogu) imala je još neke poslove da obavi.
Zaključala je stan, izvadila stvari iz kofera, napunila kadu i ležala u vodi dok se voda potpuno nije ohladila, sada je već drhtala od hladnoće.
Rešila je da sve ostavi iza sebe, ali…
Čula je zvuk mobilnog telefona, stigla joj je poruka. Na brzinu je obukla mantil i otvorila poruku, to je bio on.
Izvini zbog onog na aerodromu. Morao sam da te vidim. Znam da je previše vremena prošlo, ali kod mene se ništa nije promenilo, isti je osećaj kao kada smo se upoznali. Žao mi je što ti ovo govorim tek sada, sada kada si daleko, kilometrima daleko, ali nisam imao hrabrosti ranije. Ako ne budeš želela da mi odgovoriš, razumeću. Volim te, malena.“
Ležala je na krevetu, u polu-praznom stanu odzvanjao je njen plač, čula je sebe kako jeca, gušila se u suzama.
„Kako bedan osećaj.“ pomislila je.
Čitala je poruku, iznova i iznova, analizirala svako njeno slovo.
Znala je da se kajao, ali zašto ju je ostavio?
Uplakana i umorna, zaspala je na trosedu. Probudila se idućeg jutra, spremila se, Eli ju je čekala ispred.
Završila je sve što je imala tog dana i već 1. bi trebao da bude njen radni dan. Psihički se pripremala za novu sredinu, nove ljude, nove obaveze.
Bila je spremna za nove pobede.
Uspela je u svojoj nameri, tu je, i neće se predati tek tako. Želela je i njega, pored sebe.
Uzela je telefon, otvorila poruku, pročitala je opet.
Rekla sam ti, čekaću te, ali ti ne mogu reči da te volim. Razumi me.
Send…
Sve je počelo ponovo, vrtoglavo.
Ljubav među njima podigla se kao Feniks, kao najlepša ruža iz kamena.
Plamičak se polako, ali sigurno, pravio u plamen.
Nisu se toliko često čuli jer je ona radila, a on spremao ispite.
Bio je na završnoj godini, želeo je da sve obaveze što pre završi i bude sa njom.
Prolazili su dani, nedelje, meseci kako se nisu videli. Njihova ljubav je bila ljubav preko žice, ali njima je to bilo dovoljno.
Kada volite nekog dovoljno vam je samo da razmenjujete poglede preko stola, da vam se ruke nežno dotaknu u gužvi, dovoljan vam je sramežljivi osmeh.
Njima je i ovo bilo dovoljno, znali su da srce koje ume da voli, ume i da čeka.
Došao je i taj dan kada će se ponovo videti. Prošlo je 11 meseci i 15 dana od njihovog poslednjeg poljubca. Brojali su sate, sitno.
On je dolazi kod nje. Ona je bila jedna od onih devojaka koje se vrlo lako uklope u novu sredinu, brzo se snašla. Bilo im je dovoljno što ona ima svoj sta, imaće svoj prostor da se posvete jedno drugom.
Čekala ga je na aerodromu. Na tabli je videla da je avion iz Beograda sleteo.
Svaka sekunda je izgledala kao sat, minuti nikako da prođu, drhtala je, klecala su joj kolena, goreli su joj obrazi.
Posmatrala je kako ljudi izlaze sa koferima kroz vrata, izlaze i izlaze…
Ali njega nije bilo. Plašila se.
Nemo je posmatrala ljude koji izlaze i pozdravljaju se sa onima koji ih čekaju.
„Gde je?“
Napokon je dobila odgovor.
Otvoriše se vrata i ona ga ugleda, vukao je kofer i tražio je u masi.
A ona je samo stajala skamenjena i posmatrala ga, želela je da upamti svaki deo njega, ponovo.
Video ju je, krenuo je žurno ka njoj, zagrlio ju je oko struka, jako.
Plakala je, ali sada od sreće. Topila se u njegovom zagrljaju. Nakon toliko vremena, ponovo su zajedno.
Ljubili su se, kao da su sami na svetu. Grlili su se, neprestano.
Osetila je kako joj telo gori, opet, osećala je leptiriće, žmarce.
Stigli su u stan sobom se širio smiraj, kakav dugo nije imala.
Pričali su dugo posle večere, plakala je sve vreme.
Posmatrala je njegovo lice, njegov osmeh, i dalje je bio onaj koga pamti.
Lagano je brisao njene suze, ljubio je nežno, sedeli su tako zagrljeni u mraku.
Osetila je njegov topao, muški dah na vratu.
Njena ruka je lutala ispod njegove majice, želela je da spava sa njim.
Njegovo telo je bilo tako toplo, miris njegovog parfema…
Ljubio joj je vrat, rame, dodirivao njeno nago telo.
Drhtala je, kao da je prvi put.
Njihova naga tela preplitala su se u polu mraku, sobom su odzvanjali uzdasi.
„I don’t want to be your favorite, or your best. I want to be your only and forget the rest.“ – čekala ju je poruka na frižideru.
Skuvala je kafu i vratila se u sobu, posmatrala ga je kako spava, posmatrala je svaki njegov udisaj.
Znala je da se tako nešto jednom u životu sreće. Znala je, da se nije vratio, nikada ne bi našla nekog kao što je on.
„Samo retki nađu retke.“
Proveli su nezaboravnih mesec dana zajedno. Pričali su, šetali gradom, držali se za ruke, ljubili, vodili ljubav. Šćućureni na dvosedu pričali su o tome šta im se desilo i šta su želeli da im se desi, pravili planove za budućnost.
Znao je da je ona ta, ona koja će mu celog života biti vetar u leđa, žena koja će ga neizmerno voleti, pružati mu svoju ljubav, žena u čijem zagrljaju oseća smiraj. Mogao je satima da je gleda, očaran. Njeno sićušno telo delovalo je tako krhko, a njeni koraci su bili užurbani, panično se šetala po stanu. Kada bi žurili negde ona bi trčkarala za njim sitnim koracima, to ga je bacalo u grohotan smeh.
Znala je da je taj, bilo joj je dovoljno što je voli i što oseća sigurnost pored njega. Bio je muškarac kakvog je zamišljala za sebe. Imao je smirujući pogled, kod njega je za sve imalo vremena, ništa nije planirao nedeljama u napred.
– „Kad dođe vreme jedićemo se.“
Svih tih meseci koje nisu proveli zajedno, vreme kada je medju njima vladala zima, maštala je o tome da jednog dana rodi njegovo dete. Samo je to želela jer je znala da nikoga više neće voleti kao njega. Njenim prijateljicama je to delovalo šašavo i smešno.
– „Zavolećeš nekog drugog.“ rekle bi.
– „Ti, devojko, stvarno nemaš pametnijeg posla.“
Zavoleće, možda, ali nikog kao njega. Nije mogla da zamisli sebe pored nekog drugog. Nije mogla da prihvati da će njeno telo dodirivati neko drugi, neko stran. Maštala je o tome da će njeno srce i telo pripadati samo jednom čoveku, njemu.
Sada, sada kada su ponovo zajedno njena maštanja su ponovo prelazila u javu. I dalje je hvatala sebe kako sanjari o detetu, njegovom.
Oboje su bili svesni da trenutno nije vreme za tako nešto,  nije vreme da sada osnuju porodicu. Previše su razdvojeni za to.
Maštali su o tome, i znali su da imaju dovoljno vremena.
Došao je dan kada je on trebao da se vrati. Zagrljeni na aerodromu obećavali su jedno drugom da neće čekati previše do sledećeg viđenja.
– „Nećeš me zaboraviti, malena“
– „Naravno da neću, ludo. Čućemo se, svakog dan. Već mi nedostaješ.“ grlo joj se steže.
– „I ti meni. Nećemo plakati sad, obećaj.“
– „Obećavam“
Posmatrala ga je kako lagano odlazi i kako se vrata zatvaraju za njim. Osećala je kako se svaki mišić i njenom telu grći, gubila je vazduh.
Slika pred očima postade zamućena, i suza joj se sli niz obraz. Nije mogla da zadrzi suze. Sedela je u autu i plakala. Opet tako daleko.
U toku leta sve vreme je razmišljao o njoj i vraćao film u glavi, svaki minut, svaki detalj. Mesec dana im je bilo tako malo, želeo je da ostane u njenom zagrljaju, još, i opet bi im bilo malo.
Sleteo je u Beograd, vratio se svakodnevnim obavezama, kao i ona.
Dosta je radila tih dana, samo da bi skrenula misli, pa je svoje vrtoglavice prepisivala umoru, sve dok se nije onesvestila na poslu.  Tek je tada saznala da je trudna, nije želela da mu javvi preko telefona, iznenadiće ga odlaskom u Beograd.
A on, počeo je sa spremanjem diplomskog samo da bi što pre ponovo bio sa njom.  Drugarica, sa kojom je odrastao, pomagala mu je da što pre završi.
Prolazili su dani i nedelje, a kako to već biva, blizina čini svoje, sve je manje razmisljao o njoj, sve više vremena provodio sa drugaricom.
On je radila, a on se već vidjao sa drugom, i nije znao kako da joj kaže. Razmenjivali su poruke, čuli su se, a on se ponašao kao da je sve u redu, ona od silne uzbudjenosti ništa nije primećivala.
Prošlo je dve nedelje od njenog saznanja I rešila je da ode za Beograd.
„Nemoj da ideš kući ovog vikenda, dolazim u Beograd. Želim da budemo par dana zajedno.“ Glasila je poruka.

Odgovor je brzo usledio.
„Ne znam kako ovo da ti kažem, planiram već par dana. Ovo više nije to to, previše smo razdvojeni, nisam spreman na sve to. Nemoj da dolaziš. Zaista mi je žao, volim te, ali mora ovako.”
Gledala je u telefon, bila je ljuta, tužna, ali ne i iznenadjena. Znala je da sa njim sve može da očekuje. Pročitala je poruku i ništa nije odgovorila.
Plakala je, ponovo, ali sada je bila jača, i nije bila sama. Imala je mali životić u sebi kome je bila potrebna. Imala je ono o čemu je maštala, imala je nešto što će je sećati na njega.
Prolazili su meseci, pisao joj je da vidi kako je, nije odgovarala. Toliko poziva, poruka, odlučila je da prekine svaki kontakt sa njim.
Na svet je donela dečaka, malenog dečaka sa njegovim očima, sa kosom boje uglja.
Divila mu se, iz dana u dan. Gledala ga je kako odrasta, vaspitavala ga, sama. Uneo je toplinu i ljubav u njen život, bila je nasmejana, ponovo.
Četiri godine nije dolazila kući, želela je da bude spremna, sada je bila.
Sletela je na aerodrom „Nikola Tesla“, ali nije želela kući, otišla je u njegov grad, u grad gde su se voleli, gde je bila srećna, u grad gde su postojali samo on i ona.
Posmatrala  je trg sa terase hotela, posmatrala zelene krošnje, u glavi počeše da se vrte stare slike iz prošlosti. Morala je da prošeta, da isprazni glavu.
Uzela je dečačića za ruku i krenuli su šetalištem ka crkvi.
Ugledao ih je iz bašte kafića, ustao i krenuo ka njima. Stajala je pribrana. Posmatrao ju je prilazeći, pred njim više nije stajala ona devojka sa aerodroma, već žena.
Bio je na metar od nje, gledao je u ju, a onda spustio pogledna dečačića koji mu se toplo osmehivao.
U njegovim očima video je sebe…

Sreća, i njena sestra…

Ovo letovanje je trebalo da bude jedna velika avantura, tj. tako je bilo planirano.
Grčku su ove godine pogodili jaki zemljotresi, veliki broj plaža je uništeno i oštećeno, ali nas to nije sprečilo da je ipak posetimo i otkrijemo sve njene lepote.
Dobro, ne baš sve.
Odlučili smo se za jedno od Grčkih ostrva, Lefkada, i imali smo u planu da obiđemo sve plaže, ma kakve sve plaže, celo ostrvo. Imali smo kartu svih plaža na ostrvu do koji smo mogli doći kolima, i plaža do kojih smo morali brodom, naravno sve bilo lepo organizovano.
Smeštaj nam je bio u Nidriju, gde smo odmah prvog dana po dolasku pronašli agenciju koja organizuje jednodnevna krstarenja, obilaze se sve divlje plaže na ostrvu.
Odlučili smo.
Bilo je jutro, oko 9, za nas rano. Smestili smo se na brod i iščekivali pravu avanturu, sve te divne bele plaže opisane sa turističkim sajtovima, more koje se na horizontu ne razlikuje od neba. Čuo se zvuk motora, i brod je krenuo da isplovljava iz luke. Sećam se divnog plavetnila, vetar koji je mrsio moju kosu i svež, jutarnji vazduh na pučini. Sećam se još belog svetionika na vrhu stene, budući događaj je izbrisao ostala sećanja od tog jutra, ostala su u magli, kao sitni delovi mozaika.
Brod se primakao plaži boje šampanjca, napravila se gužva na izlazu. Svi sa oduševljenjem posmatraše divlju plažu, gledaše ogromne stene, prsti mi dodirnuše belo kamenje. Belo kamenje je činilo da me plaža još više podseća na šampanjac, kao mehurići pružai su se duž plaže do gromadnih belih stena ukrašenim zelenilom, koje je davalo plaži neku živost. Voddaje bila plava kao nebo. Samo jedan pogled ka horizontu i vidis kako nemirno more ljubi nebo, stapaju se u jedno, kako u daljini vara ovu šampanj lepoticu. Nemirno.
Zagazila sam u more, talasi su zapljuskivali moje potamnelo telo oprljeno sunčevim zracima. Upustila sam se u to plavetnilo, voda je tako bistra, posmatrala sam stene na dnu. Po koja ribica bi me dotakla, dok sam opuštena i bez briga, plivala međ turiste.
Čuo se smeh turista sa plaže, vriska dece razveseljene predivnim talasim koji su udarali o kamenje. Prsti u pesku, udaranje kamenčića. Vetar je milovao moje lice, osetila sam slobodu, rasterećenje. Sunce je već bilo visoko, prošlo je podne. U plićaku, pod zracima uzavrelog sunca so je svetlucala na mojoj koži boje karamele. Zatvorila sam oči i udahula sveži, morski vazduh.
Treptaj oka, zvuk pištaljke, otvaram oči i čujem vriske, panika. Odron.
Pred mojim očima nema više idilične slike već gomila turista koji vrište u panici, očevi skupljaju peškire, majke vuku decu ga brodu, dečiji plač. Pogledala sam ka visokim stenama i  ugledala prašinu koja je letela visoko ka nebu, čulo se udaranje kamenja o stene koje je padalo sa velike visine.
Bespomoćni čovek leži na plaži, krv mu se sliva niz butine, lice mu je zgrčeno od bolova, bled od straha. Ljudi pritrčavaju u pomoć. Čuje se glas sa broda se se svi polako vraćaju nazad. Panika je već u punom jeku i na svim ulazima je gužva. Ljudi se sudaraju jedni sa drugima, dozivaju jedni druge. Javljaju da je počeo odron i panika je sada još veća.
Izgubljena u toj masi, mislim da gubim svest. Ne osećam paniku, ali se ponašam panično zbog vulkana panike oko sebe. Sestra me vuče za ruku i govori mi da se smirim. Trgla sam se. Razilazi se magla u umu i počinjem da mislim, ponovo.
Kapetan poziva doktore u pomoć.
Užurbano pakujem svoje stvari u torbu i ukrcavam se na brod. Sudaranje na stepeništu i gurnje i dalje traje. U gužvi sam izgubila prijatelje sa plaže., pogledom ih tražim po brodu. Nalazim ih na palubi, ljudi su se okupili i gledaju nesrećnika sa plaže. Minuti su trajali predugo, osećaj bespomoćnosti i nemoći mi se širio telom, osećala sam tupost. Samo sam  nemo mogla da posmatram nemoćno telo na plaži.
Znali smo samo da je živ.
Ljudi su se ukrcali na svoje brodove i brodovi isploviše.
Povređeni je sa još par ljudi ostao na plaži čekajući pomoć.
Za nas je to krstarenje već tada bilo završeno, više nam nije bilo ni do čeg. Na još par stajanja posmatrali smo ostale turiste koji su, kao da su zaboravili pređašnje scene, nastavili da uživaju u danu.
Kad-kad bi  neko od nas spomenuo nesrećnika na kog je pala stena.
Dok sam posmatrala more u daljini, i talase koji su se odbijali o brod i vraćali nazad u dubine razmišljala  sam, ceo život mi je prošao pre očima na toj plaži. Nesrećnik je bio jedan metar udaljen od nas. Jedan slučajni metar, metar sreće.
Da li to mogu nazvati srećom, ili možda sudbinom?
Ostalih dana sam kad-kad pomislila na čoveka sa plaže i vraćala film. Scene sa plaže nisam mogla da izbijem iz glave. Želela sam da skrenem misli, da ne mislim na tu slučajnost.
Sreća nije uvek čista Sreća, ona ima sestru Nesreću, one se često drže za ruke. Pitanje je samo koja će od njih dve pružiti ruku.

Kada ljubav nestane…

A ja, ja bih samo pisla o ljubavi jer ni o čemu drugom i ne znam.
Život je zamršeno klupko da bih o njemu pisala. O ljudima je teško pisati jer su oni skupina pojedinaca, a pojedinac je skupina mana i vrlina, različitih karaktera…
A ljubav, ljubav je nepresušni izvor svega, svega lepog i bez ružičastih naočara.
Ali, šta kada ljubav nestane?

O tebi, za tebe, zauvek…

U knjigama podvlačim samo ono što me na tebe seti.

Setila se kako je, kada ga je prvi put videla, pomislila da je privlačan.“

„Nasmešio se i privukao je.- „Voliš me iako nisam savršen?“
– „Naravno.“
Neverovatno, pomislio je.“

“ – „Ovih šest meseci“, rekla sam mu, „bili su mi najlepši u životu.“
Nastupila je tišina.
„Zamisli, Klarkova, i u mom.“

One and only…

Otvaram knjigu, Nicholas Sparks „Na prvi pogled“.
Čitam:
„Je li ljubav na prvi pogled zaista moguća?“
Verujem da jeste. Posle toliko vremena ne izbijaš mi iz glave.
Više nisam ni svesna koliko vremena je prošlo, kako vreme leti.
Vreme provedeno sa tobom sada je samo album dragih uspomena, stari sanduk prepun slika.

„- „Ovih 6 meseci„, rekla sam mu, „bili su mi najlepši u životu.“
Nastupila je tišina.
Zamisli, Klarkova, i u mom.“.“ – „Dok nisam srela tebe“ Jojo Moyes

Dani posle nas, tako blizu, tako u izmaglici, tako sliče jedan drugom.
Posle tebe svaki koji je pokušao da mi se približi zalud se trudio.
I da je uspeo, bio bi u senci tvojoj.
Na radiu pesma, reči me tako sete na nas i leto.
„Hot summer nights, mid July, when you and I were forever wild…“
Ah Lana, Lana…
I kako dalje? Ne znam. Još nisam naučila, ne znam ni da li ću.
A ti, da li si krenuo dalje?
Posle ovog vremena koje je prošlo ovo pitanje zvuči tako smešno, a toliko puta ponovljeno da se već i izlizalo kao stara cipela. Pa sigurno jesi, i ako jesi želim ti ljubav.
Želim ti da nađeš sve ono što sa mnom nisi.
Sebi želim samo jedno. Želim da naučim kako dalje, jer još sam tamo gde si me ostavio.
Posle ovoliko meseci, nedelja, dana, sati mislim da je vreme bar korak da pustim.
Seti se samo nekad reči napisanih na malenom papiru, jednog  hladnog februara:
„I don’t want to be your favoritet, or your best. I want to be your only and forget the rest.“

Tvoje mlade godine…

Pogledi su se sreli, slučajno.
Tražila ga je u gužvi, u kafani, među ljudima, u oblaku dima, namerno.
Tražila je pogled koji zaustavlja vreme.
Tražila je njegove mlade godine, među starijim pogledima, nekih drugih.
Želela je kao slučajno, da prođe prstima kroz njegovu kosu.
Poželela je stranca, bez straha u očima.
Njihovi pogledi su satima razmeljivali poljupce.
Sada na listi ima još jednu želju.

Neznancu…

Ne znam ti ni imena ni lika, znam samo da mi pružaš nežnost iz noći u noć. Držiš me za ruku dok koračamo ulicama, pozivaš me da upoznamo nepoznato.
Dok koračamo pričaš mi, o budućnosti, o našoj sadašnjosti, koja ne postoji.
Tvoj glas mi je tako poznat, čula sam ga već negde, tvoje prisustvo mi budi osećaj sigurnosti i poznanstva.
Neznanče, ko si ti? Šta hoceš od mene? Zašto mi dolaziš tako često?
Da li mi to šalješ neki znak ili je to slučajnost?
Ne bih rekla da je slučajnost da te tako nepoznatog poznajem.
Tvoje usne mi nisu poznate, nikada ih nisam ljubila, ali tako su nežne i strastvene u isti mah.
Poznajemo li se Neznanče, sretoh smo li se nekad?
Približavaš mi se tako dečije, naivno, a ljubiš kao da nisi dete.
Reci mi ko si, daj mi jasnu sliku, pojavi se na javi i reci mi da si ti. Reci mi da si ti taj koji me čeka, taj koji me voli, iz daleka. Reci mi da želiš da probamo sve, prijatelji, ljubavnici, saputnici, pokazi mi da nisi dete, da si odrastao u čoveka. Pokaži mi da si odrastao u čoveka koji još ima po malo nečeg dečijeg u sebi, pokaži mi taj dečiji osmeh, šašav i iskren.
Zašto se kriješ? Čega se stidiš?
Možda naše vreme tek dolazi, možda će se naši putevi tek ukrstiti, sada, sada se samo dodiruju. A do tada navrati mi u snovima, ispuni mi jutra nepoznatim.

Jednom davno dato obećanje…

„Pada sneg, neko će se zavoleti.“ M. N.
Bilo je hladno te večeri kada si me poljubio, kada sam te poljubila.
Te večeri kada smo se poljubili.
Biće još hladnih večeri mili, dugih.
Prolaziće dani, meseci, godine. Srešćemo se nekad, negde. I osetiću isto probadanje u želucu, i moje srce će zaigrati isto kao i uvek kada te sretnem.
Volela bih da tada, za ruku držim jednog malenog dečaka, niko neće znati, ni on neće znati, znaćemo samo ti i ja.
Jednom davno dato obećanje…